Mojoj ženi

Ogledalo ljubavi

🖋️ Bojan

Ako te ponekad moje tišine, nespretnosti ili unutrašnje borbe navedu na sumnju, znaj, one nisu odsustvo ljubavi.

Moja ljubav je dublja od izgovorenih reči, skrivena ispod površine svakodnevnih gestova i trenutaka.

Nisam ovde da budem tvoj princ iz bajke, niti da popunjavam praznine koje samo ti možeš ispuniti.

Ovde sam da budem tvoje ogledalo.

Želim da kroz mene sagledaš ljubav u njenoj suštini, da prepoznaš šta ljubav jeste, ogoljenu od svih projekcija, predstava i očekivanja.

Želim da kroz naše zajedničke trenutke osetiš sve ono što te tišti i sve ono što još uvek tražiš, kako bi shvatila da ispunjenje ne dolazi spolja, već iznutra.

Jer kad prestaneš da u meni tražiš potvrdu svoje vrednosti, pronaći ćeš je u sebi.

I tada ćeš spoznati ljubav koja je dublja od svega što možeš zamisliti, više nego što ego ume da izgovori ili ruke mogu da prigrle.

Tvoje oči, krupne i sjajne kao jedno malo lane.

Tišina nastaje dok me gledaju, svake reči potpuno nestaju.

One znaju me i pre nego što su me ugledale.

Odraz u njima prepoznaje mene kao da nikada nismo bili odvojeni.

Jedno smo mi večito bili, ali smo igru zaborava snili, da bi se prividno od sebe odvojili i ponovo se opet stopili.

Nikad nisi bila sama, uvek sam ti bio svetlo i tama, kao što jedno bez drugog ne može, tako i ove reči postaju neizrecive.

Moja ljubav nije u glasnim rečima.

Ona je u tome što ti puštam da budeš ono što jesi.

U tome što ostajem čak i kada je teško.

U tome što sam ovde, čak i kada oboje na trenutak izgubimo sebe.

Jer ti si moje buđenje.

I zato, ako ikada posumnjaš, seti se učim.

Učim kako da volim iz prisutnosti, a ne iz potrebe.

Učim da ne budem tvoj, već da zajedno budemo jedno.

Ako ikada zaboraviš, vrati se ovim rečima.

One nisu pisane iz glave, već iz same suštine moga bića.