top of page

Moj strah

· 20. Januar · 2021 · ENISA

Natjerana poricanjem i bježanjem, kad nemadoh više izbora, konačno pogledah unutra. I vidjeh ga. Stoji ispred mene, prilično ružan. Umoran i neugledan, malo smrdi. Rasčupan i zapušten, agresivan. Na tren mi se učini tužan. -Ko si ti? -Ja sam tvoj Strah, Strah da nisi dovoljno dobra. -Jesi li sam? -Ima nas više, nismo svi isti, ali sada sam sam. -Koliko si već tu? -Pa šta ja znam, tu sam koliko si i ti valjda. Mislio sam da me nikada nećeš primjetiti. Pružih ruku da ga dodirnem, ali kao kakvo divlje dijete, odmače se. Učini mi se, da mi je žao što je takav. Nastavih da ga posmatram, s malo više milosti. Izgleda zaista tužan, kao da je i on uplašen. Pomislih - pa to je Strah. Nisu mi to pričali o njemu! On je strašan - treba da ga sasječem i istjeram. Da prepadnem i uplašim ga. Budem gruba, izderem se na njega. Ionako je ovo čudno putovanje,razgovarat ćemo! Ubijedih ga, da ga neću povrijediti i nakon nekog vremena - pruži mi stidljivo ruku. Izgrebana i s mnogo ožiljaka. -Od čega ti je ovo? -Od borbe. -Jel te boli? -Navikao sam. Znao sam što me čeka, prije nego što sam došao. To je moja misija. Pristao sam. Pomislih kako mu je ružna i besmislena misija. I zašto se nije pobunio protiv nje? Zašto je pristao da muči ljude?! -Ko ti je dao tu misiju? I zašto si pristao na nju? -Bog. Neko je morao, pa sam se prijavio dobrovoljno. -Ne razumijem zašto? -Da ti pomognem. -Tako što ćeš me mučiti godinama? -Nisam htio i nije to moja misija. -Ne razumijem. Zatvori pospane oči i leže tu pored mene, kao neko siroče. Pustih ga i pomislih neka se odmori, nastavićemo sutra. Nije spavao mirno, i s prvim zracima sunca, otvori oči i oprezno me pogleda. Kao da nije siguran, da li da mi vjeruje. Nasmijah se blago. -Dobro jutro, rekoh. -Dobro jutro. -Jesi li se naspavao? -Da. -Razmišljala sam… o meni i tebi. Sjede prekoputa mene i otvori širom svoje tamne oči. -Ti si moj, znaš. Živiš tu toliko dugo. Ne vrijedi mi da te ignorišem, da se ljutim. Ti si dio mene. Uostalom, odrasli smo zajedno, izgleda. Iz nekog razloga si došao samnom na ovaj svijet.Šta je tu je. -Znam, nisam bila dobra prema tebi. Tako su me učili. Ne znam da li sam te više mrzila ili ignorisala. Žao mi je. Jesam li ti ja to sve napravila? Mrznjom? To da si tako ružan? -Da. U tom odogovoru nije bilo prekora. Nije bilo ni želje za osvetom. Učini mi se previše blago, za nekoga kome sam nanijela toliko nevolje. Možda smo jednaki? Možda je to i zaslužio? I on je mene grebao i mrzio. -Žao mi je, što smo morali da se povrijeđujemo. Ispričaj mi svoju priču. Želim da te upoznam. Pomislih da on mene sigurno dobro poznaje. -Ja sam Strah. Živim već dugo sa tobom. Došli smo s istog mjesta. I sa istim ciljem. -Ne razumijem. -Pa ti si stvorena, i ja sam stvoren. Od istog tvorca. Tvoj cilj je ljubav. Moj cilj je ljubav. -E tek sad ništa ne razumijem! Kakve veze ima strah s ljubavlju? -Tebe je Bog stvorio da dođeš do ljubavi, a ja treba da te odvedem tamo. Ja sam ti poslednja stepenica koju treba da pređeš. -Znao sam da ću kada dođem ovakav kakav jesam, osjetitit mržnju. Da ću vidjeti sva tvoja najgora osjećanja koja postoje. I da će ona poteći od mene. Pristao sam da dođem i ipak obavim taj posao. - Učinilo mi se plemenitim. Odvesti te do ljubavi. Zar ima bolje uloge i boljeg posla? -Ponekad je teško dok me ne vidiš i ne zavoliš. I ne pružiš mi ruku. -Ljudi sve zavole prije straha. Morao sam biti strpljiv. Nekada je bilo bolno. -Ali Bog mi je rekao, kada zavole i strah, spremni su za ljubav. -Ako mene možeš da pogledaš i zavoliš pronašla si ljubav. Znam da je teško, ružan sam, ali i ja sam tu zbog tebe. Kao i sve na ovom svjetu. Kad zavoliš i ružno onda si spremna. Gledala si crtani ljepotica i zvjer!!? Ne znam da li si shvatila? Kada me zavoliš onda i ja mogu da se vratim odakle sam došao. U ljubav. Gledala sam ga neko vrijeme, u čudu... i odjednom sve mi postade jasno. On poče da se mjenja, i pretvara u divno - čisto i mirisno osjećanje. Zagrlih ga, pa se odmakoh. I shvatih sve u trenu. Vidjeh najružnije osjećanje, prikriveno najplemenitijom namjerom. Osjećanje koje je svjesno došlo da trpi bol. Zbog mene. Dok su se druga osjećanja razmetala svojom milinom, on je postajao sve ružniji i ružniji. Pokunjeno je sjedio u uglu i čekao svoj red, na ljubav. Ponekad je vrištao i skakao. Privlačio pažnju, ubadao me... Na kraju mi je ušao u srce, misleći da ću tamo ući da potražim ljubav. Da ću ga tu morati vidjeti. Ja sam ga jednostavno ignorisala. Sve mi je bilo ljepše od njega, sva druga osjećanja. Više su zasluživala da budu voljena. Njega sam kažnjavala ... Poljubih mu ruke u znak izvinjenja, i otvorih srce da ga oslobodim. Da ide dalje. Zagrlih ga i poslah mu bezbroj ŽAO MI JE, OPROSTI, HVALA I VOLIM TE. -HVALA, sto si došao. Što si bio strpljiv. Hvala što si se prihvatio tako mučnog posla! Mene radi. -HVALA što si čekao tako dugo da te zavolim. Pustih ga i on nasmijano mahnu. Ode kod nekog drugog djeteta da se useli, znam. Mahnuh mu, i dobacih: -VOLIM te i želim da te to dijete zavoli mnogo prije! Da te prigrli i prepozna! -Zasluzuješ to, zaslužuješ ljubav! -HVALA što mijenjaš ovaj svijet i što nas vodiš do nje! HVALA

Imate potrebu/osjećaj da date komentar na ovaj tekst? Pišite nam na forumu.

bottom of page