top of page

Posljedica slobode

22. September 2013 ·



U vašoj potrazi za svesnošću ne postavljajte zahteve.


To je manje-više kao pokoravati se saobracajnim znacima.


Ako se ne obazirete na ove znake, plaćate kaznu.


U Americi se vozi desnom, u Engleskoj i Indiji levom stranom. U suprotnom, plaća se kazna.


Tu nema mesta za povređena osećanja, zahteve ili očekivanja - pokoravamo se saobraćajnim znacima i to je sve.


Pitate se gde je u svemu tome samilost, gde je osećanje krivice i slično.


Saznaćete kada se probudite.


Ako u ovom trenutku osećate krivicu, kako bih vam to uopšte objasnio?


Kako niste uopšte znali šta je samilost?


Znate, ljudi ponekad vole da oponašaju Isusa, ali kada majmun uzme da svira saksofon to ga ne pretvara u muzičara.


Ne može se oponašati Isus imitirajući njegovo spoljno ponašanje.


Treba biti Isus, samo biste tada tačno znali šta treba učiniti u određenoj situaciji, sve to u skladu sa vašim temperamentom i karakterom, kao itemperamentom i karakterom osobe s kojom imate posla.


Ali, da biste to učinili, morate biti ono

što je bio Isus. Oponašanje vas nikud neće odvesti.


Ako mislite da samilost uključuje sladunjavost, onda meni apsolutno nije moguće da vam opišem samilost, jer samilost može biti veoma opora.


Samilost može biti veoma gorka,može da vas šokira, može da zasuče rukave i da vas operiše.


Samilost se može javiti u mnogim vidovima.


Svakako može biti veoma blaga i nežna, ali se to nikad ne zna.


Tek kada postanete ljubav - drugim rečima, kada odbacite afekte i iluzije - tada ćete "znati".


Što se manje budete poistovećivali sa svojim egom, bićete sve više u skladu sa svima i svime.


Znate li zašto?


Zato što se nećete više bojati da ćete biti povređeni ili odbačeni.


Nećete više željeti da bilo koga impresionirate.


Uspevate li da zamislite kakvo je olakšanje kada nemoramo više nikoga da impresioniramo? Ah, kakvo olakšanje! Najzad sreća!


Ne oseća se više neodoljiva potreba da objašnjavamo stvari. Sve ide kako treba.


Šta ima da seobjašnjava?


Ne oseća se više ni neodoljiva potreba da tražimo izvinjenje.


Hiljadu bih puta više voleo da čujem od vas: "Probudio sam se", umesto:" Žao mi je".


Hiljadu bih puta više voleo dačujem od vas: "Probudio sam se posle našeg poslednjeg susreta; ono što sam ti učinio nećese više ponoviti," umesto: "Strašno mi je žao zbog onoga što sam ti učinio."


Zašto bi bilo kome trebala vaša izvinjenja? Razmislite o tome.


To je široko polje istraživanja.


Čak i ako je neko bio zao prema vama, nema mestu izvinjenju.


Niko nije bio zao prema vama. Možda je neko bio zao prema onome što je mislio da ste vi, ali ne prema vama.


Niko vas ne odbacuje - ljudi samo odbacuju ono što misle da ste vi.


Ali takvo zaključivanje može biti drukčije primenjeno - na isti način niko vas ne prihvata.


Sve dok seljudi ne probude, oni samo prihvataju ili odbacuju predstavu koju imaju o vama.


Formirali su neku ideju o vama, i odbacuju ili prihvataju samo nju.


Shvatate li koliko je poražavajuće produbljivanje ovog aspekta?


Možda je čak previše oslobađajuće .


Ali kako postaje lako voleti druge ljude kada se shvati sve ovo!


Kako je lako voleti sve oko sebe, kada se ne poistovećujemo sa predstavom koju imaju o nama!


Postaje zaista lako voleti ih, voleti sve ljude.


Ja posmatram "sebe", ali ne mislim na sebe.


Zato što je misleći ego prepun loših misli.


Međutim, kada posmatram sebe, svoj ego, neprekidno sam svestan da se radi samo o odrazu.


U stvarnosti, ne misli se na svoje "ja", ili svoj ego.


To je kao čovek koji vozi automobil - taj čovek svakako ne želi da se liši svesti samog automobila.


U redu je izgubitise u fantazijama, ali bez gubljenja svesti o onome što je oko vas.


Treba uvek biti na oprezu.


To je kao majka koja spava - ne čuje avione koje bruje iznad njene kuće, ali oseća i i najmanje komešanje svog deteta, i u tom smislu je budna.


Ne može se ništa govoriti o stanju budnosti - može se govoriti samo o stanju uspavanosti.


O stanju budnosti mogu se dati samo naznake.


Ništa se ne može kazati o sreći - sreća ne može biti definisana, ono što može biti definisano je nesreća.


Odbacite nesreću i saznaćete.


Ljubav ne može biti definisana,odsustvo ljubavi može.


Odbacite odsustvo ljubavi, odbacite strah i znaćete.


Voleli bismo da znamo kakav je neko kada se probudi, ali saznaćete samo kad to postignete.


Da li možda govorim kako ne treba ništa da očekujemo od svoje dece?


Rekao sam:"Nemate pravo da očekujete nešto."


Pre ili posle, to dete će morati da se oslobodi od vas,sledeći svoj put.


Tada nećete imati više nikakvo pravo nad njim.


U suštini, to nije vaše dete,i nikada to nije bilo.


Ono pripada životu, a ne vama.


Niko i ništa vam ne pripada.


Ono očemu govorimo je vaspitanje vašeg deteta.


Ako hoćeš ručak, biće bolje da dođeš za sto između dvanaest i jedan, inače nećeš dobiti ručak. U ovoj kući je takav red.


Ako ne stigneš na vreme, nema ručka.


Slobodan si, istina, ali moraš da snosiš posledice.



Comments


Imate potrebu/osjećaj da date komentar na ovaj tekst? Pišite nam na forumu.

bottom of page