Dan 2
Sinoćnja (duboka) zahvalnost koju sam osjetila dok sam punila rezervoare inzulinske pumpice za najmlađu kćerku me pokrenula da Vas pozovem na 21 dan svijesnog, fokusiranog življenja-na ono što imamo.
Šta se desilo u proteklih 24 sata je to da sam dobila nekoliko upita.. po kojem kalendaru, tradiciji, religiji počinje ritual zahvalnosti 20. decembra?
Jel su nam potrebni kalendari, tradicije ili religije da budemo zahvalni?
Ne, ništa nam ne treba.
Zdrav razum i ljudskost je više nego dovoljno!
Nebitno je kada ćemo početi sa tim.
Teško mi je odvojiti na čemu sam zahvalna danas, drugi dan pokrenutog zahvata “21 dan zahvalnosti”.
Čitavu sedmicu sam odgađala odlazak u kupovinu, tako da to danas nisam mogla izbjeći.
Lift u zgradi u kojoj živim neradi više od šest mjeseci.
Svi smo se žalili.
Pisali e-maile, zvali telefonom.. neki od komšija su išli lično da se žale i zahtijevaju.
Ali avaj - ništa nije urodilo plodom. Lift i dalje ne radi.
Da, odugovlačim sa kupovinom zbog lifta. Na čemu sam zahvalna?
Samo prije par sedmica sam bila u bolnici, nisam mogla hodati. Danas sam ustala iz kreveta bez bolova. Zahvalna. Supermarketi su otvoreni. Zahvalna. Blagoslovljena sam da imam dovoljno novca da kupim ono sto nam je potrebno. Zahvalna.
Činjenicu da lift ne radi, i da sve trebam nositi na treći sprat sam ignorisala. Ne mogu biti zahvalna kad’ nisam. To je ljudski i sasvim ok.
S obzirom da imam uhodanu organizaciju (u međuvremenu) sa djecom (yes, lift ne radi vise od pola godine) spakovala sam u ruksak namjernice koje su za frižider. Ostalo djeca donose kada i koliko stignu/mogu u toku dana. Trenutno to i nije toliko bitno jer je već zima, a temperature niske.
Koračajući, brojajući stepenice i osjećajući tijelo koje je pod težinom ruksaka i cegera u obije ruke, sretoh komšiju na drugom spratu. Sa štakama i oooogromnom lijevom nogom, koji se stepenik po stepenik pažljivo spusta. Znam da živi na petom spratu, te nisam mogla prikriti moje zaprepaštenje vidjevši ga. Očigledno - jer je on k’o iz topa počeo da priča šta se dešava.
Saslušala sam ga budno, dok sam osjećala težinu kupljenih namirnica na leđima i u rukama.. već četiri sedmice mu je noga otečena.. više pregleda i snimanja je imao, ljekari ne znaju šta je.. Terapijski silazi tri puta na dan sa petog sprata u prizemlje i nazad, da ne dobije trombozu..
Komsinica sa četvrtog sprata prođe pored nas kao da je na slalomu, samo na sekundu smo imale kontakt očima.. pogled joj je bio umoran..
Kako ono bi Enisa? Na čemu si zahvalna?
Ok, ok.
Lift ne funkcioniše ali imam sve dijelove tijela koji funkcionišu!
Postidjela sam se same sebe u tom trenutku. Stvarno smo mi ljudi nekada arogantni i oholi. Za čas zaboravimo..
Nemam sada energije da Vam pišem o ostalim susretima u toku dana, niti upitu za mišljenje o fenomenu trenutnog NLO pojavljivanja na nebu. Ili odgoju Bića.. vaspitanju ega.. strukturi njege dijece ili održavanje po-vezanosti sa odraslom djecom.. Rado ću podijeliti mišljenje, viđenje i percepciju; pitajte me.
Trenutno je fokus na zahvalnost.
P.S. Pored svega, imala sam čast (i privilegiju) dočekati večeras jednu mladu ženu, na glavnoj autobuskoj stanici. Nismo bile u prilici druziti se proteklih 10 godina.. život je to, htjeli ili ne. Isti sjaj u očima vidim.. bravo mama i tata, niste joj duh slomili. Bravo djevojko, sačuvala si sebe!
