Dok se sa jedne strane suočavamo sa novim, šokantnim izazovima
sa druge izranjaju doživljene i predačke traume.
Svi ih imamo, neovisno u kojem dijelu planete se rodismo. Svako nosi svoj ruksak, individualno prilagođen.
Neko manje vidljivih, neko više.
Jel se teže nositi sa onim što znamo ili ne znamo?
Epigenetika kaže da se traume prenose do sedmog koljena. Ne mogu da se ne pitam jel mi živimo svoje ili traume naših predaka? Kolektivnih? Nacionalnih? Planetarnog? Univerzalnog?
Imam tekstove o traumama, na stranici. Jednostavno napisano, razumljivo nama običnim smrtnicima.
Svejedno to ne ublažava život svakodnevnice, preplavljivanje intenzivnih naboja emocija i prestrasujucih misli.
Jel su to naše misli?
Na čemu sam zahvalna danas?
Zahvalna na mojim traumama. Za koje znam, i ne znam. Moje su.
Ne podtiskujete niti jedan dio sebe, ma kakav od bio.
Malo se govori o drugoj strani traume. Zove se post - traumatski rast.
Ali to je već druga tema.
