Godina 2012
Pitaju me šta se dešava kada čovek na kraju stigne do svesnosti.
Da li je to radoznalost?
Uvek se pitamo kako bi se neka stvar uklopila u određeni sistem ili da li bi neka druga imala smisla u određenom kontekstu, ili kakvo će biti naše iskustvo kada stignemo.
Krenite, pa ćete znati.
To se ne može opisati.
Na Istoku se često kaže: "Oni koji znaju, ne govore; oni koji govore, ne znaju."
Ne možese govoriti.
Može se govoriti samo o suprotnom.
Učitelj vam ne može podariti istinu; istina se ne može izraziti rečima, nekom formulom. To nije istina. To nije stvarnost.
Stvarnost se ne može izraziti formulom.
Učitelj može samo da vam ukaže koje su vaše greške.
Kada odbacite svoje greške, spoznaćete istinu.
Ali ni tada nećete moći da je izreknete.
Ovo su uobičajena učenja nekih velikih mistika.
Toma Akvinski nije pred kraj svog života ni pisao ni govorio -shvatio je.
Mislio sam da je njegovo čuveno ćutanje trajalo samo nekolikomeseci, ali su to u stvarnosti bile čitave godine.
To je kao kada biste me, nikada ne okusivši zeleni mango, pitali: "Kakav mu je ukus?"
Jabih vam možda odgovorio: "Opor", ali dajući vam jednu reč zaveo bih vas na pogrešan put.
Pokušajte da shvatite, većina ljudi nije preterano mudra: lepi se na reči - na reči svetih spisa, na primer - i sve shvata naopako.
"Opor", kažem, a vi pitate: "Opor kao limun ili kao dunja?"
"Ne, nije opor kao limun, opor je kao mango", kažem.
"Ali, ja ga nikad nisam probao", uzvraćate.
Šteta!
Međutim, vi nastavljate svojim putem i pišete čitavu doktorsku tezu o toj temi.
Da ste probali mango, ne biste to učinili, zaista.
Napisali biste doktorsku tezu o nečemu drugom, aline o mangu.
A tog dana, kada najzad okusite zeleni mango, kazaćete: "Bože moj, ispao sam smešan. Nije trebalo da napišem tu tezu."
Identično kao što je učinio Toma Akvinski,
Jedan veliki nemački filozof i teolog napisao je čitavu knjigu o ćutanju Tome Akvinskog.
Toma Akvinski je jednostavno utonuo u ćutanje. Nije govorio.
U uvodu svoje Summatheologiae rekao je: "Govoreći o Bogu, ne možemo reći šta je, već samo šta nije. Na isti način ne možemo govoriti kakav je, već kakav nije."
Taj koji govori nije orijentalni učitelj zena, već katolički sveštenik, vekovima priznat kao vrhunski teolog.
U drugoj prilici Sveti Toma je rekao: Bog je nespoznatljiv. Stvarnost, Bog, istina, ljubav su nespoznatljivi - što znači da ne mogu biti obuhvaćeni racionalnim umom.
Ovo treba da okonča mnoga pitanja koja nam ljudi postavljaju, jer večito živimo u iluziji da nešto znamo. Nije tako. Nismo sposobni da saznamo.
Šta je onda sveti spis?
To je samo znak, putokaz, ali nije opis.
Fanatizam iskrenogvernika koji je ubeđen da sve zna, ponekad izaziva veće zlo nego što to mogu udružene snage dve stotine kriminalaca.
Zastrašujuće je videti ono što mogu da učine iskreni vernici,baš zato misle da znaju.
Zar ne bi bilo divno kada bismo imali svet u kome bi svi govorili:"Ne znamo."
Pala bi jedna velika barijera. Zar to ne bi bilo čudesno?
Jedan čovek koji je rođen slep dođe i upita me: "Šta je to što nazivate zeleno?"
Kako se može opisati zelena boja nekome ko je od rođenja slep?
Koriste se analogije.
I tako mu kažem: "Zelena boja je slična prijatnoj muzici."
"A", kaže on, "kao prijatna muzika."
"Da", odgovorim, "Kao blaga i prijatna muzika."
Prilazi mi zatim drugi siepac i pita me: "Šta je zelena boja?"
Kažem mu da je to kao glatki somot, vrlo mekan i gladak na dodir.
Sledećeg dana vidim dvojicu ljudi kako tuku jedan drugog flašama po glavi.
Jedan viče:'To je kao prijatna muzika."
A drugi: 'To je kao glatki somot."
Nijedan od njih dvojice ne znao čemu govori, jer bi inače zatvorio usta.
Stvari baš tako stoje.
Čak i gore - uzmimo da nam jednom bude omogućeno da posetimo nekog od tih slepaca i upitamo ga: 'Ti sada znaš šta je zelena boja, zar ne?" a on odgovori:"Istina, jutros sam je dugo slušao!"
Činjenica je da ste okruženi Bogom, i to ne vidite, jer "znate" nešto o Bogu.
Poslednja barijera koja stoji između vas i vizije Boga je vaša predstava o Bogu.
Gubite Boga zato što mislite da nešto znate.
To je užasan aspekt religije.
Eto šta su govorili jevanđelisti - vernici su "znali" i zato su odbacili Isusa.
Najviša spoznaja Boga je spoznati ga kao nespoznatljivog.
Zaista se previše govori o Bogu - svet ne može više da izdrži.
Premalo je svesnosti, premaloljubavi, premalo sreće, ali nema svrhe govoriti o tome.
Premalo je odbacivanja iluzija,grešaka, afekata i okrutnosti.
Premalo je svesnosti.
Od toga pati svet, ne od pomanjkanja religije.
Religija bi trebalo da nam pruži zaštitu od pomanjkanja svesnosti i sposobnosti za buđenje.
Pogledajte do kog smo stepena degenerisanosti dospeli.
Dođite u Indiju i videćete kako se ljudi masovno ubijaju zbog religije. To vidite na sve strane.
"Onaj koji zna, ne govori; onajkoji govori, ne zna."
Sva otkrića, koliko god božanska bila, nisu više od prsta uperenog ka mesecu.
Kao što kažu na Istoku: "Kada mudrac pokazuje ka mesecu, idiot vidi samo njegov prst."
Francuski pisac Žan Giton mnogo je radikalniji svojim užasnim komenatarom: "Često koristimo prst da bismo iskopali oko."
Gde je spas?
Svesnost, svesnost!
Izlečenje je u svesnosti; istina je u svesnosti; spas je usvesnosti; ljubav je u svesnosti; buđenje je u svesnosti.
Potrebno je da govorim o rečima i pojmovima da bih vam nešto objasnio.
Kada gledamo neko drvo, mi ga u stvari ne vidimo.
Mislimo da ga vidimo, ali ga ne vidimo. Kada gledamo neku osobu, u stvari je ne vidimo, samo mislimo da je vidimo.
Ono što vidimo je nešto što smo fiksirali u svom umu.
Stičemo određeni utisak i držimo se tog utiska, i dalje gledajući nešto ili nekoga kroz filter prvobitnog utiska.
Mi to činimo sa gotovo svim stvarima.
Ako ovo shvatite, shvatićete veličanstvenost i lepotu svesnosti u odnosu na sve što nas okeužuje.
Jer stvarnost je tu - "Bog", šta god to značilo, je tu.
Sve je tu.
Sirota ribica u okeanu kaže: "Oprosti, tražim okean. Možeš li mi reći gde se nalazi?"
Patetično, zar ne?Kada bismo samo otvorili oči i pogledali oko sebe, shvatili bi smo.